Zlatni kavez

Kada sam kao dete prvi put čula za Egipat osetila sam snažnu, gotovo magnetsku privlačnost prema tom imenu i svemu što sam zamislila da se iza njega krije.

Nisam znala ništa posebno o toj dalekoj, misterioznoj zemlji na svesnom nivou. Ipak, kao da mi je sve to bilo vrlo poznato. Spoznaja nije delovala zbunjujuće, bila je prirodna, kao deo mene o kom ne razmišljam, ali ga osećam.

Kao malo starija govorila sam da ću studirati egiptologiju za koju nikad nisam čula, nisam poznavala nikog ko je studira ili je po zanimanju egiptolog i niko iz mog okruženja nije mi pominjao ništa slično.

Pre nekoliko dana vratila sam se iz Egipta. Prvi put sam ga posetila ovog neobičnog leta. 

Toliko spontano smo se odlučili da otputujemo da nije bilo vremena za raspitivanje, to ćemo na licu mesta. Otišla sam bez svesne predstave o mojoj ljubavi iz detinjstva. 

Kada samo stigli odjednom sam uvidela da je to ONAJ EGIPAT o kom sam maštala. Preuzbuđenje! Krećem u akciju da pravim plan. Jedan dan za Kairo, jako je malo, ali za prvi put bar da ga osetim. Drugi dan pustinja, spavanje u pustinji, pod vedrim nebom, naravno, u sopstvenoj režiji. Jedan od dana obavezno Luksor, zatim Aleksandrija. Ne mogu da dođem sebi od uzbuđenja. Da sam tu, da ću videti sva ta mesta, osetiti ih, doživeti njihovu energiju.

Odjednom traka počinje da se odmotava, kockice se sklapaju u mojoj svesti – pa svi simboli koje sam videla svojim unutrašnjim vidom, odnosno koje mi je duša poslala u poslednjih mesec dana bili su poreklom iz Egipata!

Skarabej, Horus, boginja Isis, Tot, sa svima njima se družim već neko vreme.

Dolazi vodič, ne mogu da dočekam sastanak da mu kažem gde sve želimo da idemo i da napravimo plan po danima.

Čovek mi govori ne možete nigde. 

Kako to mislite? Agencija ne organizuje, ali kao pojedinci možemo, ostajem uporna. 

Ne, ne razumete, zakonom je zabranjen ulazak u Kairo, kao i u Luksor, odgovara on, malo žustrije. 

Internet je loš, jako loš, ne mogu ni da proverim to što sam upravo čula. Pitam menadžera hotela, koji je iz Luksora, da li su to tačne informacije. Vrlo ležerno, ali i profesionalno mi odgovara da nema razloga za brigu – možete slobodno da idete gde god želite. Preljubaznan je. Pita me gde bih želela, a ja ponovo srećna, nabrajam sva mesta koja su mi na listi prioriteta. 

Sestra mi šalje informacije da je za nas obične građane zabranjen ulazak u Kairo, dozvoljeno je samo ljudima koji rade za ambasadu i to uz posebnu dozvolu. Zbunjena sam, ponovo kontaktiram ljubaznog menadžera, zamolim ga da proveri informaciju koju mi je dao. 

Posle par sati saosećajno mi saopštava da se boji da ipak ne može da se ode do tih mesta… Izvinjava mi se, stvari se stalno menjaju.

Ne mogu da verujem da sam tu, a ne mogu ništa da vidim. Kao da sam zarobljena. Grozan osećaj. Mene ne zanima hotel sa pet zvezdica. Nikad nisam ni boravila u nekom. Ovo je bio jedini način da odemo na more, pre svega zbog bebice. 

Kaže moj muž kratko i jasno Zlatni kavez. 

Nismo mi likovi za hotel sa bazenima i narukvicama. Mi spavamo u pustinji, gledamo zvezde, zalaske Sunca, plivamo sa delfinima u okeanu, ne u bazenu. 

Nude nam izlet dolphin show. 

Neeee ne i NE!!! 

Delfini nisu za to da zabavljaju publiku u bazenu, oni su sinonim za slobodu. 

Ne volite delfine? Čude se zašto neko ne bi želeo da vidi te velike ribetine (?!). Naprotiv, baš zato što ih volim, ali ne odgovaram ništa. Ostajem sama sa svojim razmišljanjima i osećanjima. Zarobljeni ljudi idu da vide zarobljene delfine – iz zlatnog pravo u vodeni kavez. 

Kakvi smo to ljudi? Duša me boli. 

Plačem, mrzim što sam takva, niko nema koristi od moje preterane osetljivosti, od vizija koje imam, a ja imam patnju. 

Jednog dana ljudi će spoznati ko su. Saznaće tada i ko su druga živa bića. Osvestiće se. 

Poznanici koji su sa nama u hotelu pitaju me zbog čega sam zapela da idem, zašto forsiram. 

Šta da odgovorim? Zato što mi se javlja boginja Isis već godinama? Zato što sam Simboloterapiju osnovala da bih ljudima približila mudrost koja se nalazi u simbolima njihovih duša? Da meni to suštinski znači, a ne kao nešto na ček listi ili post za lajk na instagramu? 

Ne. Ćutim. Pokunjena sam, tužna. Jako tužna. Ne zato što ne idem, jednom hoću ako mi je suđeno, ako ne, svakako sam sa tim simbolima povezana u unutrašnjem svetu, ne moram ih videti i u spoljašnjem. Tu sam, mogu da im osetim energiju… 

Zahvalna sam. Mnogi ne mogu na more, tešim se. Ne pomaže… 

Tuga je jer se bojim da će od sada to biti tako – ko ima para ide u Zlatni kavez, dozvoljeno je da vidi zarobljene životinje, ali nije da spava u pustinji pod vedrim nebom. Čije je sad to nebo? Ja ga osećam kao svoje, a zakon kaže samo ti spavaj uhapsiće te. Da nisam sa bebom išla bih pa neka me i uhapse. Ovako sam ipak odgovorna za još nekog, ne samo za sebe. 

Pita me mama kako je u Egiptu? Odgovaram lepo je, osim što nisam sigurna da sam u Egiptu. 

Sledeći dan ustajem i pravo kod ljubaznog menadžera. Molim spisak mesta na koja smem da idem, takođe i pustinju planiram i vratiću se kući do 20h obećavam. 

Smeje se, kaže vi baš volite pustinju. Obožavam!!!! San mi je da obiđem sve pustinje sveta. Do sada sam bila u četiri. Sve su drugačije. 

Jednom ću vam pisati o simbolici pustinje.

Ok, sve to traje i traje. Pitam se da li sam normalna? Dva dana mi prolaze u tom natezanju može da se ide, ne može, gde može, ko može, na koliko može,…

Ipak, vuče me pustinja. Jaka je to sila. Obećavam sebi, samo to za pustinju da uspem i smiriću se. 

Zovu me, niko ne želi da ide. Molim ih da vode samo nas. Da skratim, posle pregovora zaključak – MOŽE! 

Jeeeeee idemo sutra u pustinju! Vodim sina. Savršeno je. Vozimo se kroz pustinju, upijam svaki sekund vožnje. Jašemo sin i ja na jednoj kamili, ne boji se iako ima godinu dana, muž je pored, nestvarno. Mojoj sreći nema kraja. Ipak je u njegovu dušu utkana energija pustinje kao i u moju, prepoznaje je. 

Pijemo čaj u beduinskom šatoru. Nema nikog. Ni beduina. Čudno je sve to. 

Požuruju nas, uskoro će mrak, a pre mraka moramo se vratiti, vreme slobode je isteklo.

A meditacija? A slikanje? Dobro sve to može i ovako u sekundi, bitan je osećaj, a on je već tu u meni, nosim ga sa sobom kao najveću vrednost ovog letovanja. Kao neka moja mala pobeda nad nebuloznim pravilima leta 2020. godine.

Punih pluća pustinje vraćamo se u Zlatni kavez. 

Vozač me pita kako se zovem, Dunja odgovaram, nasmeši se iskreno. Pozdravljamo se uz dogovor da se vidimo kad dođemo sledeći put uz obavezno Inšalah! 

Neobično putovanje, pomešana osećanja. Ipak moje ime na arapskom znači svet i dužna sam da ga opravdam kao njegov stanovnik.