Nedostajati – Ton Telehen

Ima jedna priča toliko topla i jednostavna da vas osvoji pri prvom čitanju, a svako naredno postaje vam još draža i bliža srcu.

Knjigu Nedostajati dobila sam od drage drugarice koja ima knjižaru i dar da otkriva i poklanja knjige koje vam se uvuku u sve pore bića i ostanu tamo da žive – takva je i ova.

Priču koju vam sada prenosim slala sam prijateljima koji su daleko… Mnogi moji prijatelji su se odselili i danas imam vrlo često priliku da testiram nedostajanje.

Koliko god da su rastanci i razdvajanja teški, jako je lepo i vredno imati toliko ljudi koji vam nedostaju čim se razvojite…

Jednog jutra, vrlo rano, mrav pokuca na veveričina vrata.

• Baš lepo – reče veverica.
• Ali, nisam zato došao – reče mrav.
• Valjda ipak hoćeš malo marmelade?
• Pa dobro… ali samo malo.

Ustiju punih marmelade, mrav ispriča zašto je došao.

• Jedno vreme ne smemo da se vidjamo – reče on
• Zašto? – upita veverica iznenađeno. Njoj je uvek baš prijatnokad mrav tek tako navrati. Veverica je gledala mrava široko otvorenih očiju a usta su joj bila puna žirove kaše.
• Da bismo videli da li ćemo jedno drugom nedostajati – reče mrav.
• Nedostajati?
• Nedostajati. Pa valjda znaš šta je to.
• Ne – reče veverica.
• Nedostajati je nešto što osećaš kada nečeg nema.
• Šta onda osećaš?
• E, pa o tome se i radi.
• Pa onda ćemo jedno drugom nedostajati – reče veverica tužno.
• Ne, reče mrav – jer možemo jedno drugo i zaboraviti.
• Zaboraviti! Tebe!? – jauknu veverica.
• De, de – reče mrav – ne jauči tako glasno.

Veverica položi glavu u šake.

• Ja tebe nikada neću zaboraviti – reče ona blago.
• Eto sad – reče mrav. – To tek treba da vidimo. Zdravo!

I vrlo naglo izađe kroz vrata i spusti se niz stablo bukve. Veverica je odmah počela da oseća kako joj mrav nedostaje.

• Mrave – dozivala je – nedostaješ mi! – Glas joj se odbijao o grane drveća.
• To još ne može! – reče mrav. – Pa još nisam ni otišao!
• A ipak je već tako! – doviknula je veverica.
• Pa sačekaj još malo – čuo se iz daljine njegov glas

Veverica uzdahnu i odluči da čeka. Ali mrav joj je sve više nedostajao. Povremeno je mislila na žirovu kašu ili na kukčev rođendan, još te večeri, ali mrav joj je opet nedostajao.

Popodne nije više izdržala i izašla je napolje. Ali, nije napravila ni tri koraka , a već je srela mrava. Bio je umoran, sav u znoju, ali zadovoljan.

• Tačno je – reče mrav. – I ti meni nedostaješ. I nisam te zaboravio.
• Eto vidiš – reče veverica.
• Da – reče mrav. Prebacili su jedno drugom ruku preko ramena i otišli na reku da gledaju odsjaj talasa.