Ko gleda unutra – BUDI SE

Kada upoznate osobu koja je doktorat odbranila na temu zahvalnosti, ne možete ostati ravnodušni. Ko se danas odlučuje za tako nešto ? Zar zahvalnost nije normalna stvar, neki će pomisliti. Da li je tako, odgovorila mi je Dunja Cigić Gavrilović, doktor psiholoških nauka, terapeut, osnivač simboloterapije i autor programa 7 Drops of Light. Dunja je profesor u Visokoj strukovnoj školi za obrazovanje vaspitača i terapeut sa dugogodišnjim iskustvom u praksi, slikar, vegeterijanac, živi i radi u Novom Sadu sa mužem i dalmatincem. Ima oči koje govore i osmeh koji pleni.

Ne možemo biti zahvalni i nesrećni. Na svom blogu ističete i da je Zahvalnost je znak uzvišene duše. Tokom proučavanja i rada na zahvalnosti kao životnoj filozofiji, sa čime ste se susretali, koliko ste otkrivali o sebi i o drugima, čega ste se oslobodili i da li je zaista lako biti zahvalan?

Ne mislim da je lako biti zahvalan. Dešavalo se često da mi studenti ili klijenti kažu kako praktikuju zahvalnost, ali se uspostavi da to rade samo iz uma, a često i automatski. Tada izostane osećanje zahvalnosti, odnosno suštinska zahvalnost. Danas imamo neku vrstu prezasićenja informacijama. Gde god da pogledate možete da pročitate savete za srećniji život, a zahvalnost se sve češće pominje u tom kontekstu. Ipak, treba praviti razliku između informacije i znanja, čak i najpozitivnija stvar može da deluje kontraproduktivno ako je ne primenjujemo na adekvatan način. Takođe, mislim da je bitno praviti selekciju i pratiti svoj unutrašnji glas (ko može da ga čuje). U mom istraživanju pokazano je da od osobina ličnosti zavisi koliko će tehnika za povećavanje zahvalnosti i zadovoljstva životom biti učinkovita. Tako na primer, kod osoba sa visokim neuroticizmom ne samo da ne dolazi do povećanog zadovoljstva životom, nego se ono čak i smanjuje usled praktikovanja tehnike zahvalnosti. Taj nalaz je jako značajan, posebno u ovom vremenu u kom su svima dostupne informacije, a selektivnost sadržaja umanjena. Zahvaljući tom uvidu sam se oslobodila ideje da postoji nešto što je univerzalno dobro i što može da pomogne svakom. Moram priznati da sam bila sklona takvoj vrsti iluzije i naivnosti.

Kako ste odabrali koncept zahvalnosti bude Vaša inspiracija i vodeći koncept u životu i radu?

Osećanje zahvalnosti oduvek je bilo prisutno u mom životu, ne znam kako je počelo, mada se sećam situacije u kojoj sam postala svesna važnosti izražavanja zahvalnosti, prepoznavanja i vrednovanja onoga što imamo u životu. To je bio momenat kada mi je baka rekla da se uvek zahvalim za jelo, bez obzira na to da li mi ga je spremio neko od koga se to očekuje i podrazumeva (kao što su ona i mama) i bez obzira na to da li mi se dopada, zato što je taj neko uložio puno truda i ljubavi i lepše će se osećati ako mu se zahvalimo. Znam da mi se taj momenat zauvek urezao, kako u um, tako i u srce. Tada sam postala svesna važnosti izražavanja zahvalnosti. Posle toga se, sve do odabrira teme za doktorat, nisam svesno bavila ovim konceptom. Kada sam ga ponovo otkrila, odnosno kada me je ta tema pozvala i odabrala, počelo je istraživanje koje verujem da će trajati, produbljivati se i širiti jer su dobrobiti koje proističu iz primene zahvalnosti i njenog implemenrtiranja u svakodnevni život zaista brojne. To je jedan stvarno moćan i divan koncept.

Godine 2016. odbranili ste doktorat na temu zahvalnosti. Nimalo uobičajeno. Kako je protekao i tekao Vaš rad u tom polju?

Odabir teme za doktorat mi je bio jedan od težih zadataka, želela sam da tema bude usklađena sa predmetom koji predajem i sa mojom užom oblasti u praksi – mentalnim zdravljem, a bilo mi je značajno i da to bude nešto što mene zanima i inspiriše. Pored toga, bilo mi je jako važno da istraživanje koje sprovedem može da pomogne ljudima i da ima tu pragmatičnu stranu – da bude primenljivo u praksi. Nije bilo lako, ali kada sam već počela da gubim nadu i osećam vremenski pritisak, kockice su počele same da se nameštaju i složile su se u jednu smisaonu celinu koja je zadovoljavala sve kriterijume. Tada još nisam znala zbog čega je dobro što je to moja tema, ali sam osećala da sam na pravom putu i da će me zahvalnost i ono što otkrijem voditi dalje.

Upoznati ste sa brojnim tehnikama ličnog i duhovnog razvoja, a svemu set prišli sa naučnog aspekta. Koliko jedno podržava drugo i koliko jedno bez drugog ne mogu?

Ponekad mi se čini da je potreba za klasifikacijom kod ljudi toliko jaka da uspe da nadjača i zdrav razum i intuiciju. Stavljati nešto u kategoriju naučno ili duhovno u 21.veku postaje zaista neprimereno jer su nauka i duhovnost toliko ispreplitale svoje niti da su granice, ukoliko još postoje, vrlo difuzne. Toliko savremenih naučnika dolazi do otkrića koja se u duhovnim tradicijama praktikuju više hiljada godina. Da svedem svoje zapažanje na vrlo jednostavnu osnovu, osobe koje se bave duhovnošću ne moraju imati veze sa duhovnošću, iako je to zgodna iluzija da se nahrani ego. Često se duhovnim temama i tenikama pristupa bez skepticizma – prihvata se sve – jer to je duhovnost. Sa druge strane, naučnici se trude da zadrže neki, sada već zabrinjavajuće puritanski stav i da sve ono što liči na duhovni sadržaj odseku i odbace kao nenaučno. Ogrćući se plaštom nauke odbacuju se i oni sadržaji koji su već postali predmet nauke, samo još nisu stigli do institucionalizovane nauke. Naučnik je osoba koja traga za istinom, a ne osoba koja potvrđuje svoja uverenja. Dakle, ukoliko želimo napredak, ne smemo ostati zarobljeni u svoju kategoriju, bila ona duhovna ili naučna. Jedan novinar je Dalaj Lami postavio pitanje šta bi se desilo sa njihovom tradicijom i učenjem starim više hiljada godina ukoliko bi nauka pokazala da je to učenje pogrešno, njegov odgovr zaista je fascinantan: Ukoliko bi dokazi bili jasni mi bismo revidirali svoje učenje.

U životu nas često oblikuju događaji, ljudi i situacije koji nas inspirišu, pokreću i nadahnu da postanemo bolji, celovitiji i da ispunimo svoju svrhu. Nešto poput kapljica svetlosti koje padaju na naše srce. Ko su bili Vaši vodiči na putu darme?

Pre svega to su moji prvi vodiči – moji roditelji. Duboko verujem da svako od nas bira gde će da se rodi i kada, kako bi ispunio svoju svrhu, ili barem njen deo. Ja sam srećna što je moja duša izabrala ovakve saputnike. Posle mene, još jedna duša koju sam čekala i intenzivno priželjkivala, izabrala je da putuje sa nama – moja sestra. Imala sam tu sreću da dugo budem izložena bezuslovnoj ljubavi i toplini baka i deka od kojih sam takođe mnogo naučila. Naučena sam da se svaki rad i trud isplati, da uvek vodim računa o osećanjima drugih ljudi, da budem pažljiva. Radoznalost i želju za učenjem sam nasledila. Inspiraciju pronalazim u najralzičitijim ljudima i smatram da se od svakoga može nešto naučiti. Od svojih studenata i klijenata učim podjednako kao i oni od mene. Situacije su tu takođe da bismo iz njih nešto naučili, ukoliko se neka situacija ponavlja to znači da nismo savladali lekciju. Odrasla sam u velikoj porodici i okružena prijateljima i kumovima koju su uvek bili ravnopravni članovi porodice. Sada mogu da kažem da živim po istom tom modelu i da sam na tome jako zahvalna. Moj muž je moja srodna duša, moj prijatelj, životni saputnik i učitelj. Ponekad nije lako uskladiti sve te uloge, ali emocije i obostrano poštovanje individualnosti su dovoljni pomagači. Svaka osoba u mom životu uticala je na svoj način da postanem ono što sam sada. Moje kapljice svetlosti su duše sa kojima putujem u ovom životu. Naravno postoje i učitelji kojima se divim i čije nesebično deljenje znanja je oblikovalo moj pristup životu i radu.

Šta nas sprečava da u životu budemo najbolja verzija sebe?

Prepreke su brojne, od uverenja koja imamo o sebi, drugima i životu, do straha od neuspeha podjednako kao i od uspeha. Prilagođavanje okolini koje nas odvede od naše autntične prirode koja je jedinstvena i neponovljiva takođe je prepreka samospoznaji. Nekada su to mehanizmi kojima sami sebe sabotiramo i oni se nalaze duboko u nesvesnom. Upravo zbog toga u svom radu naglašavam potrebu uključivanja nesvesnog, kroz analizu snova i simboloterapiju u terapijski proces. Ipak, ne bismo trebali toliko da budemo opsednuti pobošljšavanjem sebe. Umesto toga, trebali bismo više energije da ulažemo u prihvatanje sebe. Od tate sam preuzela sjajnu i mudru životnu filozofiju koja sažima problematiku popraviti ili poboljšati na sledeći način: Čovek treba da bude zadovoljan sa onim što ima, a prirodno je da teži nečemu boljem i višem. Ukoliko nismo zadovoljni sa onim što imamo sada, a težimo boljem mi ćemo postati nezajažljivi i našu glad neće ništa utoliti. Ako odemo u drugu krajnost i zadovoljni smo toliko da ne težimo nečemu boljem tada izostaje napredak i evolucija.

Šta nas sprečava da budemo zahvalni?

Narcizam – stav da meni sve pripada, poređenje sa drugima koji imaju više, stav da će nam nešto što trenutno nemamo doneti sreću, mir i sve ono za čim tragamo. Kolektivna (ne)svest, kako je ja zovem, takođe je često uzročnik nezahvalnosti. Na primer, u kolektivnoj svesti postoji model kako treba da izgleda posao, brak, porodica, odnos itd. i ukoliko se ono što mi trenutno imamo i doživljavamo ne poklapa sa tim modelom, možemo postati isfrustrirani i nezadovoljni umesto da pratimo tok svoje prirode i budemo zahvalni na tome.

Može li se zahvalnost vežbati?

Naravno, ne samo da može nego i treba. Postoje brojne tehnike za vežbanje zahvalnosti: tehnika nabrajanja blagoslova, kontemplacija ne temu zahvallnosti, tehnike u kojima se zamišlja da nema svega onog što nam je važno u životu,.. Ono što je bitno istaći je da svako treba da pronađe tehniku koja mu odgovara. U istraživanjima je pokazano da doba dana u kom se sprovodi tehnika, instrukcija koja se zadaje ispitanicima kao i dužina primene tehnike igraju značajnu ulogu u postizanju cilja – povećanju zadovoljstva životom.

Kako da spoznamo ko smo?

Tako što ćemo pogledati u sebe. Kao što je rekao CG Jung: Ko gleda ka spolja, sanja; ko gleda ka unutra, budi se. Mi smo deo celine i sve od čega je ona sastavljena nalazi se i u nama. Ne moramo odgovore da tražimo spolja, a posebno ne odgovore o sebi.

Bavite se i analizom snova. Šta nam snovi poručuju i koliko možemo od njih da učimo?

Kada naučimo da razumemo jezik snova možemo da naučimo mnogo o sebi, da dobijemo smernice, upozorenja, a često i rešenja nekog problema. Ponekad se naš svesni deo opire poruci koju dobijamo u snu i to je otpor koji prevazilazi u terapijskom procesu. Učenje iz snova pre svega treba da bude pragmatično i primenljivo u svetu jave. Svet snova je divan i čaroban i magnetski nas privlači, ali poruke koje dobijamo kroz snove nisu tu samo da bi nas fascinirale, nego pre svega da bi nam pomogle. Kada se te dve stvari spoje imate zaista korisno oruđe koje možete da koristite kao putokaz u životu. Snovi su poklon našeg mudrijig dela ličnosti, a šta ćemo uradititi sa poklonom to samo od nas zavisi.

Dunja je okružena bojama. Kako opisujete taj svoj sveta boja, širokog osmeha i radoznalog pogleda?

Moj svet i unutrašnji i spoljašnji je vrlo šarenolik, na tome sam zaista veoma zahvalna. Boje su moj stil, a stil je način da se izrazimo bez potrebe da govorimo o tome ko smo. Stvoreni smo da bismo stvarali. Slikanje je za mene jedna sasvim drugačija dimenzija stvaranja i izražavanja. Dok slikam prepuštam se višem vođstvu i posredstvom boja i oblika prikazujem deo stvarnosti koja ostaje neuhvatljiva rečima. Radozlalost me vodi da uvek učim nešto novo, da saznajem, da otkrivam. Mene to zaista usrećuje i ispunjava, iako je ponekad zamorno i naporno. Kada se spomene osmeh setim se nečeg što je moj muž rekao – da smo sa svakim osmehom korak bliže svetlosti. Volim osmeh i na drugima i na sebi jer osmeh svima lepo stoji.

Gde Dunja putuje, o čemu sanja, kako mašta i čemu se smeje?

Putovanja su pored druženja i edukacija moja najveća strast pa tako koristim svaku priliku da otputujem. Nisam ni malo probirljiva što se tiče destinacija tako da podjednako mogu da uživam u Herceg Novom koji dobro poznajem i u otkrivanju skrivenih afričkih predela, na planinarenju i uz kafu na nekom od trgova Rima. Sva putovanja su zaista dragocena za mene i ispunjavaju me nekom posebnom energijom i ja se na njima potpuno prepuštam mestu, ljudima, ambijentu i događajima. Zahvaljujući tome, imala sam prilike da spavam u pustinjama, pod otvorenim nebom, da upoznajem ljude sa kojima ne mogu da se sporazumem ni na jednom jeziku osim univerzalnom komunikacijom koja dolazi iz onog dela koji nam je svima zajednički – iz duše. Na jednom od putovanja saznala sam da moje ime na arapskom znači svet i tada sam pomislila da to nije slučajno i da to znači da ću putovati po celom svetu. Neka putovanja nisu vidljiva jer se dešavaju unutar nas, nekada smo na ta putovanja pozvani i ne znamo gde ce nas odvesti, ali upravo u njima nalazi se sva čarolija života. Podjednako volim vidljiva i nevidljiva putovanja. Maštam uglavnom o tome kako će izgledati moj život u dubokoj starosti kad ga pogledam iz druge perspektive. O kućici u prirodi, o svojoj bašti i ateljeu, a ponekad da učinim svet lepšim i boljim mestom. Sanjam o tome da se svetom širi svetlost, kapljicu po kapljicu, dok ne bude dovoljno svetlo za svakog stanovnika.

Prošli ste hiljade sati ličnog rada kroz različite terapijske pravce i alternativne metode u zemlji i inostranstvu. Šta biste istakli, izdvojili kao krucijalno za razvoj jedne ličnosti?

Da bi ličnost bila zrela potrebno je da preuzima odgovornost. Danas ljudi misle da je sloboda dati otkaz i baviti se duhovnim sadržajima. Iako tako može delovati na prvi pogled, to nije sloboda, već često upravo suprotno – udovoljavanje egu, samo na jedan drugi način. Biti odgovoran ne znači ne biti slobodan, to znači biti svestan. Tada mi nismo u začaranom krugu akcija-reakcija, već imamo mogućnost svesnog izbora odgovora na određenu situaciju ili stimulaciju.

Intervju objavljen u časopisu Sensa – magazin za srećniji život, oktobar 2017.
Razgovarala: Jasmina Stojanović
Fotografije: Siniša Dronjak